Beograd | 22. jun 2023.
Centar za demokratiju - Skup  „Šta nemački Zakon o dužnoj pažnji u lancu snabdevanja znači za naše firme?“

Na skupu pod nazivom „Šta nemački Zakon o dužnoj pažnji u lancu snabdevanja znači za naše firme?“ iznet je podatak Privredne komore Srbije (PKS) da trenutno oko 2.800 kompanija iz Srbije izvozi u Nemačku.

Nemačka je donela Zakon o dužnoj pažnji u lancu snabdevanja koji znači da će i dobavljači iz Srbije morati da ispunjavaju zahteve u zaštiti ljudskih i radničkih prava, kao i zadovoljavanju ekoloških kriterijuma proizvodnje i transporta.

Tamošnji zakon je u primeni od januara ove godine i nemačke kompanije  koje imaju više od 3.000 zaposlenih da od svojih direktnih i indirektnih dobavljača zahtevaju primenu niza pravila.

Od naredne godine očekuje se da se primena zakona proširi i na sve nemačke kompanije koje imaju više od 1.000 zaposlenih.

Delovi dobavljačkog lanca moraće, između ostalog, da ispunjavaju standarde koji se tiču zagađujućih supstanci, upotrebi žive i prekograničnog kretanja otpada i njegovog odlaganja.

Uvođenjem novih propisa u Nemačkoj i drugim evropskim zemljama ekološke regulative u proizvodnji i transportu bi trebalo da dobiju na značaju.

Johana Volmejer (Johanna Wohlmeyer) iz Nemačke organizacije za međunarodnu saradnju (GIZ) kaže da zakon suštinski ne unosi toliko novina i da su principi zakona zasnovani na principima poslovanja i ljudskih prava koje su već definisale Ujedinjene nacije.

„Ono što je novo je da su oni sada postali zakonski obavezni“, kaže Volmejer.

Takođe, ona dodaje da kompanije sada treba da promene svoju percepciju rizika.

„U ovom slučaju, rizik se ne shvata kao rizik po kompaniju, kao finansijski rizik, rizik da se izgubi klijent ili rizik od stavljanja pogrešnog proizvoda na tržište. Sada je to rizik po ljude koji proizvode proizvode koje vi isporučujete“, kaže Volmejer.

Kompanije moraju da jasno definišu rizike, dokumentuju ih i odrede njihove prioritete.

„Ne možete da očekujete da će kompanije odmah otklone sve rizike koje identifikuju“, kaže Volmejer.

Kaže i da je zakon je veoma jasan na šta se odnosi „dužna pažnja“ i da identifikuje devet koraka koja treba da se ispune.

Ovi koraci idu od imenovanja odgovorne osobe u jednom preduzeću do objavljivanja pravila o ljudskim pravima, kao i izradu analize rizika.

Svetlana Budimčević iz Unije poslodavaca Srbije kaže da je primena nemačkog zakona način da prave vrednosti dobiju svoju cenu i da se privreda izbori sa nelojalnom konkurencijom.

„Kompanije koje žele da ostanu na jednom tržištu brinu o svom imidžu. Poslodavcima je jasno da produktivnosti rada nema ukoliko ne postoji dostojanstven rad“, kaže ona.

Dodaje i da je ovaj način poslovanja već bio promovisan na nivou društveno odgovornog poslovanja, ali je novost za poslodavce da moraju da se uvedu procedure koje su transparetne i dostupne.

Zakon predviđa da i svi mogu da prijave ukoliko imaju saznanja da se u nekoj kompaniji koja je dobavljač ili je lancu snabdevanja nemačke kompanije, ne poštuju propisi koji se odnose na ljudska prava ili ekološke standarde.

„Zakon je predvideo da je nemačka kompanija u obavezi da uspostavi taj sistem pritužbi tako da svaki zaposleni u nemačkoj kompaniji, svaki zaposleni u lancu dobavljača ili svako treće lice koje ima saznanja o kršenju ljduskih prava ili negativnom uticaju na životnu sredinu ima pravo da se kroz taj mehanizam obrati nemačkoj kompaniji koja je direktno odgovorna za sve to. Nemačke kompanije će biti u obavezi da objave javno kontakte ili u svojoj kompaniji ili nonimavnog advokata ili agencije koji će o tome voditi računa“, kaže Lindel.

Zakon predviđa i da je nemačka kompanija obavezna da nakon dobijenih saznanja proveri situaciju i obavesti onoga koje pritužbu i podneo.

Žalbeni mehanizmi su vrsta kanala gde se radnicima i javnosti dopušta da se na jedan bezbedan način, bez bilo kakve odmazde, vrlo često i anonimno, podnesu žalbe menadžmentu kompanije, pojašnjava Jovana Spajić Erdeljan iz Međunarodne organizacije rada.

„Radimo na projektu, u saradnji sa GIZ-om, na obezbeđenju adekvatnih žalbenih mehanizama za radnike u tri targetirane industrije u Srbiji za koje smo smatrali da su najreperezentativnije. To su automobilska, tekstilna i elektro industrija“, kaže ona.

Novi nemački zakon mogao bi da otkloni i probleme u primeni domaćih zakona i nereagovanju državnih institucija, kaže Aleksandar Todić iz Ujedinjenih gradskih sindikata (UGS) Nezavisnost.

„Ne može da jedna kompanija Jura da se ogluši na slobodno sindikalno organizovnaje, da napravi neke svoje savete zaposlenih i da država ne reaguje i da godinama slušamo da se tamo krše ljudska prava, a da niko ne reaguje“, kaže Todić.

On je naveo da bi, isto kao što poslodavci imaju svoju kancelariju pri PKS gde mogu da dobiju odgovore u vezi sa primenom nemačkog zakona, tako i zaposleni trebali da imaju „nekoga kome bi mogli da se obrate kada su u pitanju njihova prava“ u vezi sa novom regulativom.

„Nemački sindikati bi sa svojim partnerskim organizacijama u Srbiji možda mogli da otvore svoju kancelariju i da ovlaste neke ovlašćeno lice koje bi moglo da prikuplja žalbe sa strane sindikata i dostavlja kompaniji. Pogotovo ako imamo u vidu da saveti zaposlenih u nemačkim kompanijama imaju pravo uvida u pritužbe i žalbe“, kaže Todić.

Nemačka je vrlo posvećena sprovođenju ovog zakona i da od njega neće odustati, rekao je šef odeljenja za rad i socijalna pitanja u Ambasadi Nemačke u Srbiji Per Krumrej (Peer Krumrey).

Dodaje i da je pitanje sprovođenja ovog zakona međunarodno pitanje, a ne samo nacionalno pitanje Nemačke.